PKB predstavlja jedno od velikih preduzeća u javnom vlasništvu čiji je značaj za grad kao i za državu teško preceniti.
Ono poseduje ili koristi oko 30.000 hektara zemljišta kao i prateću infrastrukturu, mehanizaciju, i pogone. Ali poseduje i veliki razvojni potencijal koji se može upotrebiti tako da od njega imaju koristi svi građani. U proizvodnju se može ulagati tako da PKB obezbeđuje kvalitetnu a pristupačnu hranu za ceo grad, kao i nova radna mesta. Znanje akumulirano godinama može se koristiti za kontinuirano obrazovanje kompetentnih kadrova u poljoprivredi. Po potrebi, delovi zemljišta se mogu postepeno prenameniti za različite potrebe koje bi bile prepoznate od strane lokalne zajednice i celog grada u narednom periodu. Odnos PKB-a i Beograda bi mogao da predstavlja obrazac za odnos drugih urbanizovanih sredina sa njihovim prirodnim okruženjem na način koji bi najviše koristio lokalnoj zajednici.
Trenutna situacija je dijametralno suprotna. Proizvodni pogoni se ne obnavljaju, preduzeće posluje iz godine u godinu sve nesigurnije, a stalno zaposleni polako odlaze u penziju ili bivaju otpušteni. Ta situacija je posledica sistematskog zapostavljanja državnih preduzeća u sklopu pripreme za njihovu privatizaciju. Dosadašnji manir izdvajanja profitabilnih delova PKB-a i njihove pojedinačne prodaje (Pekabeta, Frikom, Imlek) je i doveo do sadašnjeg stanja u kome je onome što je preostalo od PKB-a otežano uspešno poslovanje. U svetlu toga, čini se da se i vlada i potencijalni kupci fokusiraju sve više na zemljište koje je pod kontrolom PKB-a. Sve se čini se kao da vlada hoće da proda gotovo svu imovinu PKB-a što pre i budzašto, i time ustupi svo to prostranstvo malom broju investitora – što podseća na manir viđen u sprovođenju projekta „Beograd na vodi“.
Zemljište koje PKB trenutno koristi i poseduje je u najvećoj meri namenjeno poljoprivrednim delatnostima. Poznajući manire ove vlasti, opravdano strahujemo da bi kroz izmenu namene zemljišta, iz poljoprivrednog u građevinsko, nakon prodaje kupac odjednom postao vlasnik zemljišta u vrednosti višestruko većoj od cene koju je za nju platio. Sa druge strane, građani bi izgubili priliku da odlučuju o upravljanju tako vrednim i velikim imanjem koje se pritom bavi zadovoljenjem najosnovnijih ljudskih potreba.
Ono što dodatno otežava posao Beograđanima u procesu preuzimanja kontrole nad PKB-om jeste što preduzeće nije više u vlasništvu grada, već republike, što znači pravno otežan put za uticanje na sudbinu PKB-a. Međutim, neke opcije i dalje postoje. Inicijativa „Ne davimo Beograd“ prvenstveno smatra da PKB ne sme da bude privatizovan. Jedino tako obezbeđujemo da PKB dugoročno nastavi da proizvodi hranu za grad. Kroz kontrolu izrade i sprovođenja generalnog urbanističkog plana, što je u nadležnosti gradske uprave, sprečili bismo mahinacije koje bi mogle da se pojave u vezi sa prenamenom zemljišta. Paralelno sa time predstavnici Inicijative bi radili na osnaživanju lokalne zajednice i njenom povezivanju sa gradskom upravom. Na osnovu toga bi razvoj PKB-a mogao da se odredi tako da se zaštiti životna sredina, obezbedi održivost poslovanja, a Beograđanima se omogući pristup jeftinoj a kvalitetnoj hrani.
Tekst objavljen u Danasu u specijalnom dodatku Inicijative Ne da(vi)mo Beograd - “Patka osvaja Skupštinu” 21. decembra 2017.