Pitanje zoološkog vrta možda nije klasično pitanje “životne sredine” - to je između ostalih i urbanističko i ekonomsko pitanje ali i veliki problem koji se tiče dobrobiti životinja, pa ga zato pokrećem ovde.
Beogradski zoološki vrt je jedan od najstarijih zooloških vrtova u Evropu, sa dugom tradicijom i sa posebnim mestom u srcima Beograđana. Aligator Muja je još uvek živa spona sa predratnim svetom, a neuspešno bekstvo šimpanze Samija pred sam kraj Hladnog rata kao da je nagovestilo da će sloboda još neko vreme biti nedostižna. No, ma koliko su naša odrastanja vezana za ovaj prostor, i ma koliko je zabavno praviti ovakve analogije, glavno pitanje zoološkog vrta je pitanje dobrobiti životinja.
Zoološki vrt je podignut po ugledu na prve devetnaestovekovne “naučne” zoološke vrtove. Oni su se od aristokratskih menažerija koje su im prethodili razlikovali po tome što su bili otvoreni za javnost, u samim centrima gradova, ali ne i po oskudnim prostorima u kojima su živele životinje. Prvi iskoraci u pravcu izbegavanja kaveza sa rešetkama i smeštanja životinja u otvorene prostore dešavaju se tek početkom dvadesetog veka, a tek pošto pitanja životne sredine zauzmu svoje mesto u javnostima razvijenih zemalja 1970-ih se u potpunosti menja i paradigma držanja životinja u zatočeništvu: ne toliko zbog zabave ili edukacije, koliko zbog konzervacije ugroženih vrsta.
Beogradski zoološki vrt je bio ograničen prostorom koji je nasledio, i manjkom resursa sa kojim je raspolagao, i moglo bi se reći da se prilagođavao vremenom u skladu sa mogućnostima. Iako je osmišljen po ugledu na londonski model XIX veka, sa životinjama zatvorenim u malim kavezima, centralni deo je otvoren, sa mešanim vrstama, okružen kamenim zidovima i ispresecan vodenim površinama, što više podseća na hamburški model XX veka.
Međutim danas se nalazimo u XXI veku. Promenilo se naše znanje o okruženju životinja, i promenile su se norme i samim tim očekivanja posetioca vrtova. Beogradski zoološki vrt je institucija koja je deo ovog grada ali čija uloga mora da se promeni iz korena. Mislim da to što je postavljen na Kalemegdan i okružen prometnim ulicama pre gotovo 80 godina ne znači da i u budućnosti treba da nastavi da tu bude. Izmeštanje na manje urbanistički gustu lokaciju, gde bi forma mogla da se prilagodi životinjama umesto životinje formi, sa dobrom povezanošću javnim prevozom, i gde bi odlazak u zoološki vrt bio dnevna atrakcija, uz menjanje misije u pravcu konzervacije, bilo nekakvo rešenje koje bi bilo vredno razmotriti.
Koje su druge opcije?
