Zanimljiva stvar prilikom rekonstrukcije Slavije, Bulevara Oslobođenja i Ruzveltove je bizarno nizak kvalitet radova.
Pri ranijim rekonstrukcijama glavnih ulica održavan je standard kompletne rekonstrukcije tj. menjanja svih instalacija ispod zemlje i izgradnja novog površinskog sloja.
Pri sadašnjim rekonstrukcijama menja se samo površinski sloj. U ovim ulicama bageri idu duboko samo do malo ispod stare kaldrme, naspu nove količine šljunka, utabaju i preko toga prave tramvajske baštice i kolovoz. Pošto je u ovim ulicama kaldrma postavljanja još pre WWII veliki deo vodovodnih, električnih i komunikacionih instalacija datira još iz tog vremena, kada na to dodamo cirkus pošto je svako postavljao kuda je želeo i šta je želeo dolazimo do jako loše stvari.
Da bi vam dočarao kolii je to problem opisaću ukratko izgradnju tramvajske pruge. Na utabanom sloju zemlje se postavlja sloj šljunka koji se takođe nabija, onda se na njemu u oplati izlivaju betonski temelji debljine oko 40-50cm. Kada se oni stegnu na njima se buše rupe za pričvršćivanje šina. Pri postavljanju šina one se oblažu gumenom opnom koja služi d abi se smanjile vibracije, a onda se sve to naliva betonom do vrha, kada se beton stegne onda se potez oo šina širine par centimetara seče i tu se naliva guma. Znači sve u svemu jedan komplikovan i dug proces koji zahteva kvalitet radova.
Pri pucanju neke instalacije ispod ovakvu konstrukciju uopšte nije moguće lako i brzo “Demontirati” i “Montirati”.
Pri rekonstrukciji Nemanjine, Bulevara i Stepe instalacije su izmeštane ispod kolovoza da bi prilikom kvarova bio lakši pristup, a u ulicama koje se rekonstruišu instalacije verovatno idu svuda. Ovo je skandal jer je rekonstrukcija ulica skupa i pravi velike saobraćajne probleme i one se rade da bi trajale desetinama godina. Sa ovakvim načinom rada mi ćemo morati za deset godina sve ulice opet da rušimo da bi došli do instalacija i da bi ih zamenili.