Par godina pratim kako komšije po blokovima pored Save sade drveće tamo gde ga nema dovoljno, a od pre dve godine sam se i ja uključila. Počelo je sa stablom jabuke u okviru akcije inicijative NDMBGD, a onda sam se malo okrenula oko sebe i presadila nekoliko stabalaca koja su divlje narasla na mestima gde ne mogu da porastu. Kad je prošle godine blok 70 organizovao veliku akciju sađenja sadnica uzetih sa šikare koja je narasla uz nesuđeni vodeni park u bloku 44, pridružila sam se i posle uzela i nekoliko sadnica i za dvorište moje zgrade.
U skoro dve godine je to bio put sa mnogo naizmeničnih uspeha i neuspeha. Najviše me je pogodilo kad je drvcima neko ukrao pritke, kad je gradsko zelenilo uništilo neka od njih, kad su neki pokidali grane drveću i posebno kad je neko ogulio koru drvetu pored zemlje, da bi se ono osušilo.
A uspesi su što je većina tih stabala ipak preživela, bez pritki ili uz nove pritke, nove grančice su se razvile, prolistalo, ozelenelo, iždžikljalo. Moć prirode i moć života.
Prošlo leto je bilo blago i kišno, blagodarno za mladice. Ali je ovo krenulo žestoko i mlado drveće, mnogo veće od onog koje sam ja posadila se suši i pati. Setila sam se da nam je zelena grupa dala instrukcije da zalivamo stabla sa 20 litara vode nedeljno. I krenem tako da zalivam, ali nije lako. “Mojih” štićenika ima sedam, a ima još nekih lepih stabalaca koje su posadile komšije. To zalivanje je mnogo hodanja i nošenja vode.
Tako da, ako neko ima savet kako da se to olakša, javite se. Razmišljam da probam sa crevom, ali bi to moralo da bude mnogo dugačko crevo, bilo iz mog stana pa preko terase, ili sa česme u dvorištu, možda bi se komšiluk bunio da ih prska voda.
