Lepo 
Evo, uradio sam malo online istraživanje i izgleda da u Beogradu postoje samo još dva besplatna savetovališta, u Domu omladine (nije sigurno da to još funkcioniše) i u Dečijem kulturnom centru. U oba savetovališta radi po jedan psiholog.
Sa druge strane, u Novom Sadu postoji nekoliko besplatnih savetovališta koja se izgleda finansiraju preko projekata.
http://www.savetovaliste.nshc.org.rs/onama.htm
ili moji “miljenici” iz udruženja “Ubuntu” http://www.savetovaliste.nshc.org.rs/onama.htm i https://www.facebook.com/pg/UBUNTUcentar/photos/?tab=album&album_id=639263286251881
Ubuntu je počeo da se finansira od donacija građana (500 dinara po seansi), ali mislim da oni nisu imali problem sa prostorom.
U svakom slučaju, o ovome dalje možemo da pričamo na dva načina. Možemo da pričamo o tome kako razvijati ove projekte vaninstitucionalno, kroz klasične projektne aktivnosti i možemo da pričamo kako da izvršimo pritisak i uticaj na gradske i opštinske institucije da se ove usluge finansiraju iz budzeta.
Ja slabo stojim sa tim finansijskim stvarima, kreiranje budzeta i predvidjanje troskova, ali na prvi pogled mi se čini da to ne bi bilo skupo za lokalnu samoupravu. Dakle, neophodan je adekvatan prostor, troškovi za komunalije i održavanje tog prostora. Deo oko naknade samim terapeutima ima više varijanti.
Prva varijanta, recimo da se angažuju iskusniji terapeuti, koji su završili edukaciju i već imaju neko iskustvo u samostalnom terapijskom radu. Njihov sat je najskuplji (na tržištu je prosek od 20 do 30 evra), opština bi mogla da pokrije čitav honorar ili 2/3 a građani da plaćaju recimo 500 dinara. Ili da opština plaća sve do 10 seansi, a preko toga da građani plaćaju neki deo troškova. Ova varijanta, osim što je najskuplja, nije ni ekonomična, jer iskusniji terapeuti uglavnom imaju već razrađen posao i teško bi mogli da svoje vreme uklope u ove aktivnosti. Idealno bi bilo da se pronađe par iskusnijih terapeuta, koji bi volontirali i koji bi tu bili više da pomognu mladjim kolegama.
Druga varijanta je da se angažuju mladi terapeuti koji su tek završili edukaciju ili su na završnim godinama edukacije. Ovi terapeuti rade pod supervizijom i neophodni su im “radni sati” za sticanje uslova za dobijanje sertifikata za samostalni rad. Njihov sat je najjeftiniji (od besplatnog do nekog simboličnog iznosa od recimo 500 dinara), lokalna samouprava bi to definitivno mogla da isfinansira, a mladi terapeuti bi mogli maksimalno da se posvete radu u ovim savetovalištima. Potencijalni problem bi mogla da bude fluktuacija terapeuta, koji bi nakon godinu ili dve nastavili dalje sa razvijanjem sopstvene privatne prakse. Mislim da ovo poslednje ne bi bio problem, jer ima zaista puno edukanata u Beogradu u više psihoterapijskih škola.
Još jedna stvar može da bude problem, pogotovo iz ugla lokalne samouprave, a to je izbor i angažovanje terapeuta, odgovornost za kvalitet i sl. Tu kao najelegantnije rešenje vidim potpisivanje ugovora sa nekim od udruženja/škola koje edukuju psihoterapeute, koje bi organizovano upućivale polaznike završnih godina u ova savetovališta, pri čemu bi udruženje obezbeđivalo da terapeuti rade pod supervizijom i na taj način kontrolisali kvalitet pruženih usluga.
Evo, za ovaj post ovoliko Kako vam se čini?
