Pristupačnost javnih površina i objekata

[KatTad]

Važna tema koja mislim da zaslužuje svoje mesto ovde jeste pitanje pristupačnosti javnih površina (i usluga). Naime, kako bi svi građani mogli ravnopravno da učestvuju u svim sferama života grada oni moraju da imaju pristup objektima,da imaju mogućnost kretanja i sl. Stoga, posebno ranjiva grupa jesu osobe sa invaliditetom (OSI) koje nemaju pristup mnogim objektima u gradu i onemogućeno im je kretanje. Neka istraživanja koja je objavljivala Poverenica ukazuju da većina javnih institucija, dakle zgrade opština, centara za socijalni rad, poreske uprave, domova zdravlja nije prilagođena OSI ili je samo delimično:
http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2012/11/images_files_Poseban%20izvestaj%20-%20osobe%20sa%20invaliditetom%20FINAL%209.5.2013.pdf

Stoga, na primer, osoba može da uđe u dom zdravlja, ali mu/joj nije omogućeno kretanje u okviru ustanove, kao ni pristup svim uslugama (stomatološke, ginekološke…)

Udruženje za reviziju pristupačnosti je uradilo neku mapu pristupačnosti gde su identifikovali lokacije koje su prilagođene osobama u zavisnosti od invaliditeta. Međutim, ja imam problem da se registrujem, stoga ne znam da li je mapa i dalje operativna.

U svakom slučaju, mislim da je ovo značajna tema za svaku lokalnu zajednicu i treba je otvoriti za diskusiju.

[Dobrica.Veselinovic]

Apsolutno. Neke od stvari koje vrlo lako mogu da se rade je npr “upustanje” ivicnjaka pri rekonstrukciji ulica (problem koji more i bickliste, o cemu vise moze @zbukvic).
@Jugoslavljevic takodje moze da nam da neki input, ako ima bolji pregled standarda/mogucnosti?

[Jugoslavljevic]

Stvari često mogu lako da se urade i Ministarstvo za rad je imalo dobru volju na nekoliko primera koje znam da se to reši. Recimo, u Domu kulture Studentski grad je urađena rampa po standardima (ima propisan maksimalan pad), i to kada su Darko Ivić iz Bosifesta (OSI filmskog festivala) i Mikica Budimirović iz Foruma mladih osoba sa invaliditetom pozvali ministarstvo i uradili rampu do Male sale, tako da DKSG sada ima pristupačnost za OSI barem tu.

Tamo gde nema mogućnosti da se uradi rampa tj. gde bi pad bio veći može da se koristi uređaj-guseničar tj. stairlift: https://youtu.be/LoWQ5XPHEk0

On košta oko 2.000 evra, u principu bi svaka institucija mogla da ga kupi i da ga onda portiri koriste kada dođe osoba sa invaliditetom.

Liftovi su skuplja rešenja, to je pre pitanje za arhitekte i građevince, ali ima i takvih rešenja: Dom zdravlja Čukarica je stavio spoljni lift.

Dakle, rešenja postoje, fali volje.

[Vidan]

Raznolika su stanja koja široko nazivamo invaliditetom ali i stanja u kojima su nam elementi pristupačnosti potrebni. I to nisu uvek isti elementi. Nekome je rukohvat na stepenicama značajniji od rampe, dok je slepoj osobi nepropisna rampa ozbiljna arhitektonska barijera, a nepropisno spušten ivičnjak opasan po bezbednost. Na osnovu upitnika koji su nam predstavnici jedinica lokalne samouprave slali u okviru saradnje sa Zaštitnikom građana (www.mapapristupacnosti.rs, www.pristupacnost.info) zaključili smo da su retki oni zaposleni u lokalnim samoupravama koji su svesni ove činjenice. Potrebno je uvek pratiti svetsku ili barem evropsku praksu u ovoj oblasti.

Svedoci smo prilično apsurdne situacije da se u siromašnom Beogradu postavljaju skupe električne stepenišne platforme ili kamene taktilne linije duž celih bulevara dok bogati Luksemburg i Brisel taktilne linije kombinuju sa taktilnim poljem bezbednosti samo na pešačkim prelazima. Zabrinjavajuće je to da grad Beograd ovo vidi kao veliko ulaganje u pristupačnost.
Preporuka svih onih koji se ovom temom bave je: stručno usavršavanje zaposlenih o pristupačnosti. I to je sasvim razumno rešenje sa kojim smo potpuno saglasni. Dobro osmišljene, ove obuke mogu da stvore i prostor za diskusiju, pa i na temu upotrebe taktilnih polja. Mi smo spremni da tome dodamo još jednu vrednost: timski rad. Naša ideja je da se te obuke iskoriste za stvaranje barem dvočlanih timova koji bi vremenom morali da rastu u skladu sa potrebama lokalne samouprave. Civilni sektor ima kapacitete da ove obuke iznese. To može biti i prilika za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Oni su životno zainteresovani za ovu oblast ali često ne poznaju standarde i nisu upućeni u procedure.

[Vidan]

Pristupačnost se procenjuje na osnovu standarda koji objedinjuje “Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama” objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije broj 22/2015, ili Pravilnik o tehničkim standardima pristupačnosti kako se zvao od 2014. do 2015. godine.
Možda je će nekom biti zanimljiva istorija uvođenja standarda pristupačnosti koju možemo pratiti sa sigurnošću od 1988. godine. Te godine je u Službenom listu SFRJ br. 18/88 objavljen Jugoslovenski standard sa obaveznom primenom “Prostorne potrebe invalida u zgradama i okolini” JUS kataloška grupa U.A9.202 1988. izrađen u skladu sa dokumentom Međunarodne organizacije za standardizaciju - ISO/TR 9527 iz 1987. godine. Ovi standardi su utvrdili oblik i mere pešačkih prelaza i zona, oblik i mere mesta za upravno parkiranje vozila osoba sa invaliditetom, oblik i mere pristupa i prolaza za kretanje osoba sa invaliditetom, mere ravnih površina za okretanje invalidskih kolica. Uskladu sa pomenutim ISO standardima, 1991. godine u Službenom listu SFRJ, br. 3/90 objavljeni su JUS U.A9.206 1990. standardi čiji su predmet bili: oblik i mere rampi, vetrobrana na ulazima u javne objekte i stambene zgrade, podesta ulaza u zgradu ili stan, slobodni prostor za kretanje oko vrata, prostori za obedovanje i rad, oblik i mere toaleta i kupatila, kuhinjskih elemenata i uređaja, spavaćih soba. Tako je pravilnicima br. 07-05-93/59 (Službeni list SFRJ br. 18/88) i br 07-93/88 (Službeni list SFRJ br. 3/90) utvrđene mere, područje primene i veza sa drugim standardima.
Sledeća važna godina je 1995. koje je Savezni zavod za standardizaciju izdao jugoslovenski standard: Arhitektonske konstrukcije POTREBE INVALIDA U ZGRADAMA - uputstvo za projektovanje JUS ISO/TR 9527 kataloška grupa U.A9 (identičan sa ISO TR 9527:1994), objavljen u “Službenom listu SRJ” br. 47/95. U predgovoru stoji da je “Ovaj standard pripremila Komisija za standarde iz oblasti građevinskih konsrukcija - prostorne potrebe invalida u zgradama i okolini, a prevod je sa engleskog jezika međunarodnog tehničkog izveštaja ISO TR 9527:1994 Building construction - Needs of disabled people in buildings - Design guidelines.”
U predgovoru se navodi da je ovo tehnički izveštaj tipa 3 koji je pripremio tehnički komitet ISO/TC 59, arhitektonske konstrukcije potkomitet SC 1 Dimenziona koordinacija i ističe se: “da odredbe ovog izveštaja ne predstavljaju standardizovane zahteve već samo uputstva. U pripremi uputstava korišćeni su brojni izvori informacija, mada je jasno da još uvek predstoji posao oko vrednovanja nekih kriterijuma koje ono sadrži. Objavljeni materijal je baziran na istraživanjima koja se sprovode od sredine osamdesetih godina. Nova istraživanja i propisi ili zakoni na nacionalnom (kao što su ANSI standard, propisi koji prate Zakon o invalidima Amerike - ADA, kanadski i japanski standardi) mogu predvideti veličine koje se razlikuju od ovih koje su date u ovom tehničkom izveštaju, koji je u osnovnim pitanjima ispravan.”. U uvodu se navodi da “Problemi invalida, u meri u kojoj predstavljaju praktičan izazov za planere i arhitekte, su posebna briga Radne grupe Međunarodne organizacije za standardizaciju. Ta grupa, koju je osnovao Tehnički komitet za arhitektonske konstrukcije ISO, smatrala je za potrebno - posebno imajući u vidu značaj koji je dat ovom pitanju 1981. godine - da sastavi neka uputstva za planere i pomogne u formulaciji lokalnih propisa, standarda, preporuka itd. Ovaj dokument donosi tu vrstu informacija, ne u obliku standarda, već kao opšte objašnjenje osnovnih i posebnih potreba invalida, mada on može poslužiti i kao dokument za objašnjenje funkcionalnih potreba invalida. ”
Već iz uvodnih delova uputstva (Istorijat, Pristup i Primena) jasno se vidi da je Uputstvo u skladu sa Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom

> iako prevod na srpski jezik ne koristi ispravnu terminologiju: “U planiranju životne sredine, invalide ne treba tretirati kao grupu koja zahteva specijalni tretman. Treba izbegavati specijalne mere u korist više principijelnog i generalnog pristupa.”, “Osnovna pristupačnost u životnoj sredini treba da obezbedi da ne postoje prepreke između invalida i njihovog učešća u uobičajenim (normalnim) aktivnostima. Ovakva preimućstva sredine značajna su ne samo za invalide, već i za decu i starije osobe.”. U tekstu se savetuje da “može biti bolje rešenje zadovoljiti se nekim razumnim zahtevima na kratak rok, a dugoročno planirati postepena unapređenja ka boljoj pristupačnosti.” jer “Previše visoki zahtevi mogu značiti da u praksi ništa neće biti primenjeno”. U delu Primena se navodi da “ima relativno malo zahteva koje invalidi iznose da bi se postigla osnovna pristupačnost i oni se mogu lako ostvariti u fazi planiranja zgrade, a mnogi od njih mogu se ustanoviti za vreme rekonstrukcije. Štaviše, mnogi od tih zahteva mogu se zadovoljiti preuređenjem postojećih uslova bez preduzimanja opsežnih izmena i adaptacija. U svakom slučaju, da bi se obezbedila praktična i ekonomska primena, zahtevi treba da budu formulisani i uzeti u razmatranje u početnoj fazi planiranja i izgradnje.”
Kao zaključak se navodi da “cilj treba da bude da se zadovolje neke osnovne potrebe u celokupnoj uobičajenoj životnoj sredini, a da se posebne individualne potrebe zadovoljavaju fleksibilnim i prilagodljivim rešenjima.”.
Konačno, 1997. godine donet je Pravilnik o uslovima za planiranje i projektovanje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih, hendikepiranih i invalidnih lica. Pravilnik je objavljen u “Službenom glasniku RS”, br. 18/97.
U uvodnim odredbama ovog Pravilnika navedeno je da se njime: “razrađuju urbanističko-tehnički uslovi (u daljem tekstu: uslovi) za planiranje prostora javnih saobraćajnih i pešačkih površina, prilaza do objekata i projektovanje objekata (stambenih, objekata za javno korišćenje i dr.), kao i posebnih uređaja u njima, kojima se obezbeđuje nesmetano kretanje dece, starih, hendikepiranih i invalidnih lica (u daljem tekstu: lica sa posebnim potrebama u prostoru).
U članu 2. Pravilnika stoji da su objekti za javno korišćenje: “ u smislu ovog pravilnika jesu: bolnice, domovi zdravlja, škole, domovi za stare, rehabilitacioni centri, sportski i rekreativni objekti, banke, pošte, poslovni objekti, saobraćajni terminali, objekti za potrebe državnih organa i organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i drugi objekti.”
Članom 2. je tako odgovoreno i na čuveno pitanje: “Šta sve treba da bude pristupačno?”. Sve.

U sledećem postu možete da čitate o važnim izmenama koje je ovaj pravilnik doživeo 2013. godine i 2015. godine u dinamičnom okruženju infrastrukture i građevinarstva. Kao podzakonski akt zakona koji je pretrpeo i još uvek trpi mnoge izmene i dopune: Zakona o planiranju i izgradnji.

[Vidan]

Hvala na otvaranju ove teme. Ja radim u Udruženju za reviziju pristupačnosti i mogu iz prve ruke da kažem da je Mapa pristupačnosti operativna. Uz muku, ali operativna. Za koju ulogu si se registrovao/a @KatTad ? Možda smo propustili da odobrimo u moru spam registracija /blush/

[Vidan]

Nažalost, član 33. Pravilnika iz 1997. je formulacijom: “Prilikom rekonstrukcije postojećih objekata primenjuju se odredbe ovog pravnilnika ako to dozvoljava lokacija, konstrukcija i drugi uslovi građenja” što je svaku inicijativu za uklanjanje arhitektonskih barijera na već izgrađenim objektima moglo lako da uguši.

Ovo je ispravljeno (član je ukinut) na inicijativu udruženja građana 2013. godine. Koordinaciju izmena i dopuna vodio je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije koji je ovu inicijativu podržao sa namerom da se pokrene “konsultativni proces sa širim krugom zainteresovanih strana - organizacijama civilnog društva, stručnim udruženjima, akademskom zajednicom, privatnim sektorom, lokalnih samouprava - radi usklađivanja relevantnih propisa sa međunarodnim standardima, propisima i konvencijama u oblasti pristupačnosti i Dizajna za sve.” ceo tekst se može pročitati na ovom linku, a moj komentar (kao jednog od članova radne grupe iz civilnog sektora) na ceo proces u blog postu.

Ukratko, neposredan povod za inicijativu je bilo usaglašavanje Pravilnika iz 1997. sa Zakonom o planiranju i izgradnji a koje je Ministarstvo građevine obavilo bez prethodnih konsultacija sa civilnim sektorom 2012. godine. Najavio sam i novu inicijativu za uvođenje Elaborata o pristupačnosti kao obaveznog dela projektne dokumentacije i da je Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije (NOOIS) preuzela odgovornost da Elaborat o pristupačnosti bude obavezan deo projektne dokumentacije. Ovo se do sada nije desilo, ali nas to ne sprečava da rešenja za uklanjanje arhitektonskih barijera predlažemo upravo u ovoj formi: studije ili elaborata.

Pravilniku je, na inicijativu predstavnika civilnog sektora, skraćeno i ime: Pravilnik o tehničkim standardima pristupačnosti. Ovo ime je, iz nama nepoznatih razloga, vraćeno na staro: “Правилник о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама” ali je to bila jedina i poslednja izmena. (http://www.pristupacnost.info/pravilnik-o-tehnickim-standardima-pristupacnosti/)

Koliko god bilo nezahvalno zakonsko okruženje u kome su se standardi pristupačnosti našli, Zakon o planiranju i izgradnji je na njih upućivao u skoro svakom svom podzakonskom aktu (više na ovom linku). Problemi se javljaju u oblastima u kojima ovo nije “najstariji” zakon. Zakon o bezbednosti u saobraćaju, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Zakon o zaštiti od požara itd.

Često možemo da vidimo da podzakonska akta ovih zakona nisu usaglašena sa standardima koje preporučuje Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom u onoj meri u kojoj je to postignuto u Pravilniku o tehničkim standardima pristupačnosti. Ta usaglašavanja su sada deo procesa pridruživanja Srbije EU. Što ima svoje prednosti, ali i mane. Pristupačnost je princip i načelo u politikama i to je nesporno, problem je kako to sprovoditi u praksi.

Najveći deo posla je na jedinicama lokalne samouprave koje za ovo uglavnom nemaju resurse, kapacitete, a često ni znanje. Preporuka svih onih koji se ovom temom bave je: stručno usavršavanje zaposlenih u JLS o pristupačnosti. I to je sasvim razumno. Dobro osmišljene, ove obuke mogu da stvore i prostor za diskusiju, posebno na temu upotrebe električnih stepenišnih platformi u javnom prostoru i taktilnih polja za slepe i slabovide. Svedoci smo da se u siromašnom Beogradu postavljaju skupe električne stepenišne platforme u podzemnim prolazima na Terazijama (koje se ne koriste) ili kamene taktilne linije duž celih bulevara (nepotrebno) dok se u bogatijim gradovima ova rešenja izbegavaju. Ali o tome u sledećem postu.

[Vidan]

Silom zakona i usvojenih međunarodnih standarda internacionalne kompanije usvajaju standarde pristupačnosti u okviru svojih politika poslovanja: pristupačni su novoizgrađeni tržni centri, hoteli i sl.

Domaći investitori, među kojima su i organi javne vlasti, ili propuštaju svoju obavezu da novoizgrađeni objekti budu pristupačni ili su elementi pristupačnosti ispušteni u procesu gradnje - ne može se tačno reći bez uvida u projektnu dokumentaciju. Novonastale arhitektonske barije se mogu primetiti tek u odmakloj fazi gradnje kada su dostupni samo instrumenti pritužbe nezavisnim organima. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ima obevezu brzog reagovanja kada se sumnja na diskriminaciju a arhitektonska barijera diskriminiše korisnike/ce invalidskih kolica. Služba Poverenika ima razrađen sistem brze reakcije u utvrđivanju diskriminacije u ovim slučajevima i opominjanja na diskriminatorsko ponašanje. Zaštitnik građana, u okviru svojih ovlašćenja, preporukama upozorava sve nadležne organe da vode računa o pristupačnosti a dodatno je ustanovljena i Godišnja nagrada Zaštitnika građana za razvoj sveukupne pristupačnosti koja je prvi put dodeljena za 2016. godinu. Oba organa podstiču osobe sa invaliditetom da im se obrate pritužbama svesni velikog broja nepristupačnih objekata i javnih površina. Broj pritužbi je i pored toga nesrazmeran činjeničnom stanju.

Grupa organizacija okupljena oko platforme “Evropski koncept pristupačnosti” (EKP) predložila je 2010. godine proaktivan pristup izgradnji pristupačnog okruženja u skladu sa modelom koji je obrazložen u zbirci priručnika (za naše govorno područje preveo ih je i objavio Centar “Živeti uspravno” iz Novog Sada).
U uvodu se navodi da je EKP nastao 1996. godine kao rezultat zahteva Evropske komisije iz 1987. godine i da je koncept zasnovan na principima Dizajna za sve/Univerzalnog dizajna. Cilj je da se svima, uključujući osobe sa invaliditetom obezbedi okruženje koje je prikladno, bezbedno i prijatno za korišćenje. EKP je namenjen svima onima koji su voljni da doprinesu definisanju karakteristika okruženja imajući u vidu razlike među ljudima ali i stručnjacima i političarima koji su već svesni da bi izgrađeno okruženje trebalo da bude pristupačno svima i koji su voljni da daju svoj doprinos. Ovo nije evropski politički dokument ali može da bude izvor inspiracije za političku akciju. Nije tehnički priručnik, ali može da posluži kao izvor informacija za izradu propisa i standarda. EKP nije niz tabela i materijala već sredstvo koje treba da koristimo da bismo uredili i oblikovali svoje okruženje uz poštovanje funkcionalnih zahteva pristupačnosti i očuvanja specifičnih karakteristika svake kulture i običaja različitih grupa stanovništva. EKP je vodič koji ne podrazumeva standardizaciju ili kulturno jednoličje. Principi kojima bi se trebalo voditi su da pristupačno okruženje:
Uvažava raznolikost korisnika
Bude bezbedno
Bude zdravo
Funkcionalno
Omogućava lako snalaženje i razumljivost
Bude estetski prijatno.
U skladu sa ovim principima Centar “Živeti uspravno” je 2011. godine realizovao projekat “Mreža gradova i opština za sve” a u partnerstvu sa Južnobačkim upravnim okrugom, Pokrajinskim zavodom za socijalnu zaštitu i Udruženjem za reviziju pristupačnosti. Projekat su podržali donatori: Pokrajinski sekretarijat za arhitekturu urbanizam i graditeljstvo Vlade Autonomne Pokrajine Vojvodine, Fond za otvoreno društvo Srbija, Ambasada SAD u Srbiji i Misija OEBS u Srbiji. U uvodu publikacije, koja je tom prilikom izdata, navodi se da je opšti cilj projekta: “unapređenje kvaliteta života ljudi u gradovima i opštinama Vojvodine povećanjem pristupačnosti okruženja, proizvoda i usluga. Prvi korak ka postizanju tog cilja predstavlja okupljanje gradova i opština u svojevrsnu mrežu, zatim formiranje multidisciplinarnih lokalnih timova i izbor lokalnih koordinatora/ki za pristupačnost, informisanje, edukacija i savetovanje. Imajući u vidu postavljene ciljeve, “Mreža gradova i opština za sve” je pionirski poduhvat kojim se stvaraju pretpostavke za istinske promene u lokalnim sredinama u oblasti pristupačnosti.” (Mreža gradova i opština za sve, Miodrag Počuč, Bojana Rudić, izdavač Centar “Živeti uspravno”, 2011. Novi Sad).
U isto vreme (2010-2012), Centar za razvoj inkluzivnog društva (CRID) je u okviru projekta “Bez prepreka” preuzeo rad sa lokalnim organizacijama osoba sa invaliditetom. Ovaj projekat je podržala Ambasada Norveške a realizovan je takođe u partnerstvu sa Udruženjem za reviziju pristupačnosti. Osnovna ideja projekta je jačanje organizacija osoba sa invaliditetom za rad na stvaranju pristupačnog okruženja po principima Dizajn za sve.

Konačno, udruženje za koje radim, Udruženje za reviziju pristupačnosti, je preuzelo odgovornost mapiranja i merenja pristupačnosti i pripremu podataka za istraživanja Mapom pristupačnosti. Do ocene pristupačnosti se dolazi analizom primene tehničkih normativa. Ukoliko elemenata pristupačnosti nema ili su nepropisno postavljeni, ocenjuje se da je pristupačnost objekta loša. Ukoliko elemenata pristupačnosti ima ali su nepovezani ili, ukoliko nema svih onih elemenata pristupačnosti koji su potrebni da bi svi mogli da koriste usluge koje se pružaju u objektu, ocenjuje se da je pristupačnost u razvoju. To je srednja ocena formulisana tako da inspiriše za sledeći korak i najbolju ocenu: Pristupačnost je dobra što zapravo znači da je pristupačnost dovoljno dobra zbog toga što su pomenuti tehnički normativi minimum onoga što je potrebno ostvariti da bi neko sa pravom mogao da kaže da primenjuje Dizajn za sve, Univerzalni dizajn ili da izjavi da će predviđeno rešenje koristiti svima sa teškoćama u kretanju.

Konačno, i o ovome želimo da pokrenemo diskusiju, pomenuta udruženja predlažu uvođenje Elaborata o pristupačnosti kao obaveznog dela projektne dokumentacije za sve objekte koji po zakonu moraju biti pristupačni. Naš predlog je da u Elaboratu budu opisani i do detalja razrađeni svi elementi pristupačnosti. Predstavnici/e organizacija osoba sa invaliditetom (iz Srbije, Crne Gore i Bosne) su saglasni sa ovim predlogom. Predstoji nam posao usaglašavanja sa projektantima oko detaljnog sadržaja Elaborata i uglednog primera. Na tome trenutno radimo i obaveštavaćemo vas.

Eto, drugari, nadam se da će napisano koristiti. Nastavljamo da učestvujemo