Као неко ко је око 5-6 година живео у Подсахарској Африци под Ластиним монополом, пренећу неколико утисака.
Иако се у градском подручју Београда налази невероватан избор најразличитијих образовних профила за средње и високо образовање, они се у јако малој мери користе у Подсахарској Африци под Ластиним монополом. У самој Општини Барајево већина младих који се уопште одлуче на средње образовање, упишу једину средњу школу у Барајеву са укупно 9 образовних профила. Већ приликом конкурисања за места у средњим школама, деца из тих насеља су у неравноправном односу, јер им је теже да остваре велики број бодова. Већина наставног кадра су кажњени и декласирани наставници из Београда, типа или отказ, или идеш у Вранић/Манић итд.
У Општини Барајево живи аутохтона ромска популација, у највећој мери Лингури, а затим Ковачки цигани, који су повремено дискриминисани и од самих професора из Београда. Обе групе су православне, имају српска имена и презимена, а на пописима се већином декларишу као Срби. Прва група осим српског користи један дијалекат румунског језика, док друга нема посебан језик. Од аутохтоног становништва (који нису ни избеглице, ни досељени), генерално нису дискриминисани. Својевремено су заједно ишли ко у Четнике, ко у Партизане, заједно су копали канале, куповали цеви, и плаћали харач водоводу да би село добило воду, секли багрење за бандере плаћали, каблове, струјомере, трафостанице и харач ЕДБ да би село добило струју, гинули на магистрали због бирократског третмана мањих насеља као пустиња при изради и спровођењу планова, и из муке развили јаку емпатију. Дакле, због изливања мржње и расизма према ромској популацији из Београда, већина ромске деце из ове општине никада не заврши средњу школу. А и осталој је то теже.
У најгорој позицији је она већина села из Општине Барајево, која нема директан аутобус за Београд ни до Бановог брда. Прецизније преко Ласте су дан данас у 21.веку кажњена за својевремено учешће у монархистичком покрету отпора у Другом светском рату.
Први корак ка равноправнијем положају је увођење ГСП стандарда све до најудаљенијих села општина Младеновац и Лазаревац, са могућношћу учешћа не-ласта превозника приликом додела линија. Следећи корак је развој градских железница, побољшање услова за кретање бициклом, али и преиспитивање избора образовних профила у самим предграђима. Такође, додатну пажњу посветити наставном кадру, да периферија не буде “кадровски отпад”. (О ГСП стандардима бих у посебној теми).
Како је Београдски округ по површини два пута већи од Лондонског, а 4 пута од Берлинског, потребно је размотрити постојање јефтиних, од стране града дотираних ученичких домова за житеље удаљених места као додатну шансу.