Stavljam ovde ovaj interesantan članak o Adi Međici, pa ga posle možemo prebaciti u neki drugi deo.
На километар и по дугачком острву пречника 200 метара данас су смештене 84 сојенице и 202 сплава.
Удружење „Ада Међица” добило је острво на управљање. Финансира се од чланарина - за сојеницу је годишња чланарина 8.000 динара, а за сплав 6.000.
Meni je Ada Međica interesantna kao jedan primer klubskog dobra u Beogradu. Dakle, da podsetim, dobra mogu po isključivosti i rivaliteta da se podele u četiri grupe. Ako svaki pojedinac može da koristi dobro onda nema “isključivosti” a ako potrošnja jedne osobe ne ugrožava potrošnju druge osobe onda nema “rivaliteta”.
Na osnovu ta dva kvaliteta onda dobijamo čuveni matriks dobara:
Klubska dobra su isključiva, jer sojenice na Adi Međici koriste članovi kluba, ali ostrvo nije zatvoreno i deli ga na ne-rivalski način (do određene tačke zagušenja) više ljudi nego ako bi bilo potpuno privatno, ali i manje ljudi nego da je potpuno javno (jer su ga članovi kluba međusobno izdelili).
Da li je ovo bolje rešenje od privatizacije ostrva? Da. Ali da li je bolje da je “čisto javno dobro” - ja bih rekao ipak da. Šta vi mislite?
Interesantan je i primer “Paradajz ostrva” - https://sr.m.wikipedia.org/sr-el/Парадајз_острво koje je takodje povereno na upravljanje udruženju gradjana ali koje tavori i dalje.
Svakako bi bilo dobro videti ugovore kojima su dobili na upravljanje, i razgovarati sa njima o modelima koje primenjuju.
Prvi put čujem. Ali svakako, kao modeli upravljanja su interesantni za primenu na drugim mestima u gradu.
