Na sajtu Agencije za licenciranje stečajnih upravnika objavljena je lista od 2096 aktivnih stečajnih postupaka koji se vode na dan 01.08.2017. u Srbiji, od kojih se 714 odnosi na društvenu imovinu. Među njima, pod rednim brojem 1507. navodi se i „Industrija motora i traktora“ a.d. Beograd (IMT).
Godine 1988. IMT je proizveo rekordne 42.000 traktora i 35.000 priključnih mašina, koje su se izvozile u 80 zemalja sveta. Vrednost proizvodnje te godine iznosila je preko 600.000.000 nemačkih maraka. Tokom 61 godine svog postojanja, IMT je proizveo 780.000 traktora.
Poslednje godine rada, IMT je proizveo svega 100 traktora.
Agencija za privatizaciju donela je 2004. godine Odluku od restruktuiranju IMT-a na osnovu procene da kapital, odnosno imovina IMT-a koji je u tom trenutku postao subjekt privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera bez prethodnih promena u radu fabrike. Realizacija plana o prodaji “Industrije motora i traktora” imala je svoj pokušaj 2008. godine kada je raspisan tender za prodaju 100% društvenog kapitala privrednog društva IMT. Osnovni element ugovora o prodaji trebalo je da čini prodajna cena u iznosu od 121.111.111 evra. Međutim, prodaja je prošla potpuno bezuspešno.
Česta je izjava otpuštenih radnika, kao i bivšeg direktora IMT-a, Radoslava Radovića, da je IMT bio sistemski uništavan od strane rukovodećeg (stranačkog) kadra u poslednjih 15 godina, kao i celokupna domaća industrija i proizvodnja. Ljudi na rukovodećim pozicijama svojevremeno su predstavljali stranački kadar DS-a, a potom i SPS-a. Zbog nestručnih, ali i korumpiranih rukovodstvenih kadrova poslednjih godina se imovina IMT-a (20ha zemljišta, upravna zgrada na Senjaku, radničko odmaralište na Divčibarima) rasprodavala zbog navodnih dugovanja fabrike, a ulaganja u proizvodnju i samu fabriku nije bilo ili su bila minimalna, pa se tako smanjivala i proizvodnja, što za posledicu ima i smanjenje prihoda fabrike dok „dugovi“ rastu. I tako u krug, a država nije bila u mogućnosti da finansijski podrži opstanak IMT-a, jer se novac “čuva” za buduće subvencije stranih kompanija za koje se, u ostalom, i pripremalo tržište.
Prema finansijskom izveštaju Agencije za privatizaciju poslovni prihodi IMT-a u 2011. godini su iznosili 7.737. evra, dok su rashodi iznosili 12.313 evra. Disproporcija prihoda i rashoda, kao i sve manji prihodi se svake sledeće godine uočava sve bolje, pa je tako prihod za 2012. godinu 5.132 evra, a rashod 10.488 evra. Ko je odgovoran? Hoće li odgovorni odgovarati?
U trenutku obustavljanja proizvodnje IMT-a, 2014, godinu dana pre Odluke o bankrotu, otpuštenim radnicima je isplaćena otpremnina, ali ne i zaostalih 20 plata. Bez obzira što plate nisu primili, Poreska uprava ih tereti za plaćanje poreza na neprimljene plate u iznosu od 72.000.000 dinara. Ako su plate proknjižene, gde je novac? Možda u „romingu“, kao i odgovorno rukovodstvo.
U već pomenutom finansijskom izveštaju Agencije za privatizaciju, navodi se da površina građevinskog zemljišta IMT-a iznosi 494.321 m2, a poljoprivrednog 37.782,5 m2. Eto odgovora na sva postavljena pitanja i prikazanu situaciju.
Mnogo jasniji odgovor i objašnjenje može se naći u intervjuu agrarnog novinara Đorđa Simovića sa ekonomistom Brankom Dragašem, koji kaže: "Ako uništite domaću fabriku traktora, onda ste dobili tržište na koje mogu strane kompanije da plasiraju svoje proizvode. Lobistima stranih kompanija se isplati da ponude političarima deo provizije iz tog budećeg posla. Ako se provizija u ovim poslovima namernog uništavanja domaće proizvodnje daje 10%, onda je to najmanje 100 miliona evra koje je u igri za političare. Znači, uvoznici i političari imaju interes da nestane jedna ovaka fabrika. Ali, zarada se tu ne završava. IMT ima zemljište, koje je na elitnom delu novobeogradske lokacije.“
Dragaš je još 2006. godine, kada su se uočile prve težnje političke i ekonomske elite za prodajom IMT-a, izneo kalkulaciju „koja je pokazivala da, tih godina, tajkuni mogu da zarade do 1 milijarde evra na izgradnji poslovno-stambenih objekata i tržnih centara. Pošto su cene pale za 50%, onda je to zarada od 500 miliona evra. Ako je i ovde provizija 10%, onda se može dobiti još 50 miliona evra. To znači, da političari, koji omoguće da se zatvori IMT, vremenom mogu da profitiraju i do 150 miliona evra. To je ozbiljan novac zbog koga vredi zatvoriti IMT.“
Iako korumpirana vlast, politička i ekonomska elita čije se ljudske i društvene vrednosti ogledaju u urušavanju domaće proizvodnje i ekonomije i prodaji javne svojine zarad lične koristi u vidu nekoliko stotina miliona evra, pokušava da opravda stečaj IMT-a – racionalnih ekonomskih razloga za to nema.
Tržište postoji, radnici imaju plan za pokretanje proizvodnje i zahtevaju ukidanje stečaja i preuzimanje nadzora nad proizvodnjom.
Čiji IMT?
