Iako pandemija zahteva nedolazak dece, srednjoškolaca i studenata u škole i na fakultete i predavanje, učenje i ocenjivanje preko interneta ima smisla, mnogo dece u Srbiji nema pristup nastavi na daljinu zbog siromaštva. Da li online škola ima i druge nelogičnosti ili mane? Kako prevazići ovu situaciju?
Covid-19 / Online škola i pravo na obrazovanje
4 Likes
Ministarstvo kao da je pošlo od pretpostavke da svaki učenik/ca ima dovoljno dobar računar koji može da koristi nezavisno od ostalih ukućana. Naravno i solidan internet. Pored toga, da li je realno da svi učenici/e imaju dovoljno informatičke pismenosti da se izbore sa mejlovima, platformama… Nažalost to nije tako. Sa istim problemima se susreću i nastavnice i nastavnici, učitelji i učiteljice.
Lepo je što je RTS3 upregnut, RTS planeta, što imaju licence sa Microsoft Teams…ali fali neki korak. Nisam siguran ni da je sada moguće išta uraditi nakon decenija degradiranja obrazovnog sistema i nastavničke profesije. Najmanje što se može je da se svoj deci obezbedi računar i internet konekcija, što ne zvuči uopšte nemoguće - uz malo političke volje.
Ostaje i pitanje šta će biti sa osmacima/osmakinjama i maturantima/maturantkinjama srednjih škola? Svi upisuju škole/fakultete koje hoće, pa se selekcija pravi posle prve godine? Rangiraju se po dosadašnjim ocenama? Ni jedna od ove dve opcije neće biti podjednako fer za sve.
Još malo o ovome i u tekstu Dejana Ilića: https://pescanik.net/privid-skole/
2 Likes
Da, ova tema je veoma bitna. Ja bih pošao od glavnog argumenta iz teksta Dejana Ilića. Obrazovanje putem televizije i on-line realizacije nije škola ni školovanje dece. To je kao što je rečeno privid. I tako je moralo prvo u školi da se objasni đacima pre nego što su raspuštena odeljenja.
Hajde prvo da dobronamerno sagledamo i pohvalimo dobre stvari ovog, nazovimo to tako, emitovanja obrazovnog sadržaja. Super je da odjednom može na televiziji da se emituje obrazovna emisija. Ovakve emisije obrazovnog i naučnog karaktera su odavno proterane sa televizija. Nekada ranije RTS je imao sjajnu ekipu obrazovno-naučnog programa. Super je da se moguća naznaka obrazovnog programa uspostavila pa makar i u ovom obliku. Možda dovede do nekih pozitivnih nenameravanih posledica. Takođe, pohvalno je da su se pojedini nastavnici u kratkom roku organizovali i ohrabrili da ispredaju lekcije pred kamerom. Odmah da napomenemo oni ne realizuju čas pred kamerom, jer nastavni čas podrazumeva i druge stvari, na primer interakciju sa đacima, a ovde je ne može biti. Bez obzira na ovo, treba čestitati nastavnicima/cama.
Međutim, ovakav način školovanja mene podseća zapravo na homeschooling. Praksa koja je utemeljena u Americi, gde roditelji rade sa decom kod kuće ili uz pomoć nastavnika po nekom akreditovanom nastavnom programu. Naravno, pri emitovanju programa ne postoji socijalizacija dece, druženje sa vršnjacima, učenje zajedno sa vršnjacima, rad u manjim i većim grupama, mogućnost postavljanja pitanja i međusobnih ramena ideja, komunikacija je jednosmerna (nastavnik predaje deci, a deca tek naknadno putem google učionice ili češće viber grupa pišu i odgovaraju predmetnom nastavniku/ci ili razrednom/noj nastavniku/ci), nastavnik/ca ne može da prilagodi čas deci, poznavajući dinamiku svakog odeljenja, itd… No, ključni problem je što ovakav način realizacije školovanja tj emitovanja obrazovnog sadržaja svodi obrazovanje umnogome na resurse roditelja i dece. U ovome učestvuju ili najkomotnije se osećaju deca čiji roditelji imaju materijalne i tehničke uslove, kao i znanje i vreme da deci pomognu pri učenju ili razumevanju obrazovnog sadržaja koji se emituje. I upravo se na ovakav način gubi ono što bi inače trebalo da bude jedna od glavnih funkcija škole, a to je da omogući svoj deci da steknu znanje i da razviju sopstvenu ličnost, bez obzira na materijalni ili socijalni status njihovih roditelja. Naravno da je ovakva situacija prouzrokovana pandemijom, ali ako bismo hteli da ovo povežemo sa inače dominantnim procesima u našem obrazovnom sistemu u proteklih nekoliko godina, možemo reći da je pandemija samo ogolila probleme u obrazovanju. Danas se sve više traži od roditelja da oni pomognu deci tako što će plaćati dodatne privatne časove ili sami raditi sa decom da bi deca uspešno savladala gradivo nekog predmeta. I to se “uzima zdravo za gotovo”, kao da se radi o pervertiranom obliku inače pedagoški poželjnog procesa učešća roditelja u radu škole i osmišljavanju školske atmosfere koja je podržavajuća za razvoj dece. Na taj način, znanje i novac roditelja postaju odlučujući faktor za školovanje dece, a škola je upravo ustanova koju smo stvorili da bismo omogućili razvoj za svu decu, bez obzira na sposobnosti i mogućnosti njihovih roditelja.
Upravo zbog toga što ne možemo biti sigurni da sva deca, uz pomoć svojih roditelja, imaju kompjuter i mogućnost da prate obrazovni proces tj emitovanje obrazovnog sadržaja, a svakako ne možemo reći da se radi o procesu učenja, mislim da bi trebalo da zanemarimo ocenjivanje u ovakvim uslovima.
Možemo pristupiti ovoj situaciji i kao prilici da utičemo na ostvarivanje pozitivnih promena. Većina roditelja koja se trude da isprate sadašnji obrazovni proces uviđaju koliko je teško raditi tj pomagati deci pri učenju, kao i da im se pomogne da zadrže fokus i koncentraciju tokom više časova (školskih sati). Možda je ovo prilika da promenimo dominantno shvatanje nastavničke profesije kao relaksiranog rada, gde se od nastavnika/ca traži da samo ispredaju lekciju, jer imaju nekoliko časova, a ne osmočasovno radno vreme svakog dana, a pride i plaćenih dva meseca odmora. A usput se samo nešto bune i traže povećanje plate. Možda sada uvidimo da zapravo treba povećati nastavničke plate, da se radi o jednom ozbiljnom pozivu, da je društvena uloga koju obavljaju iznimno važna i da je poboljšanje nastavničkog položaja i način da se razreše sadašnji problemi u obrazovanju.
I druga stvar, komplementarna sa prethodnom. Dobro je da je jedan deo javnosti reagovao na predavanje na času istorije kada nam je poturen opasni istorijski revizionizam i predstavljen Milan Nedić, inače kvisling, saradnik okupatora u Drugom svetskom ratu i odgovoran za zločine nad Jevrejima, Romima i Srbima (koji su se protivili okupatorskom režimu), kao junak koga bi trebalo da slavimo. Možda sada počnemo da obraćamo više pažnje na to šta se uči u školi, koje znanje se predstavlja kao znanje, ko kreira i odlučuje o znanju koje će se predavati u školi, da li i kako to znanje korespondira sa svetom oko nas… Možda se zapitamo šta je nastavni sadržaj u školi. I čini mi se da ćemo opet biti negativno iznenađeni da ovo nije bio usamljeni slučaj, anomalija, nego je samo ponovo ogoljen proces koji se često odvija u učionici: neupitno jednosmerno dobijanje sadržaja koji ne mora da korespondira sa činjenicama, a ne mora ni nužno da bude znanje koje je relevantno za naš život u društvu. Možda se i zapitamo da li školstvo služi kreiranju zamišljenog društva i kakvo je to društvo. Plašim se da je zamisao da se kreira upravo ovo sadašnje nepravedno društvo. Ova spoznaja nadam se da može da nas natera da se posvetimo obrazovanju i da se borimo za školstvo (kao javno dobro) kojim želimo da stvorimo pravedne odnose u društvu.
3 Likes
Slažem se onim što je napisao @robert. Dodala bih da je ovo (kao i za druge stvari, generalno budućnost rada u post-korona dobu) prilika da se promisli budućnost obrazovanja - šta su prednosti učenja na daljinu sa kojim se sad eksperimentiše koje treba da se iskoriste, a šta su opasnosti koje treba da se preduprede.
2 Likes