Stanovi za najugroženije


#1

U Beogradu postoji veliki broj zgrada koje su nastale za vreme tzv. buma novogradnje u poslednjih petnaestak godina. Zbog opadanja platežne moći stanovništva, naročito nakon izbijanja SEKE, dobar deo ovih zgrada) je ostao poluprazan a u nekim slučajevima čak dve trećine stanova su prazne. Rezultati ovakvog “buma” su poražavajući: investitori su u dugovima, veštački zadržavaju visoke cene a zgrade, od kojih je dobar deo solidno (ili bar zadovoljavajuće) sagrađen propadaju baš zbog toga što u njima nema mnogo porodica koje bi o njima vodile računa.
Rešenje ovog problema može biti sledeće:
Da firme koje su podigle zgradu plaćaju taksu za neiskorišćen prostor jer nisu prodale stanove u razumnom vremenskom roku (3-5 godina). Ukoliko ne mogu da plaćaju taksu, stanovi će im biti oduzeti od strane grada i dodeljeni najugroženijima. Oni mogu i da, po sniženoj ceni, zbog spomenute takse, prodaju stanove gradu koji će, opet, pokloniti stanove najugroženijima. Naravno, i grad bi od taksi mogao da podiže zgrade u kojim bi stanove dobijali oni koji su najugroženiji. Takođe smatram da bi mogao da se formira poseban gradski fond koji bi privremeno i interventno uskakao kao posrednik između dužnika i banke i to bi zapravo bio onaj isti fond koji bi se finansirao preko taksi koje sam naveo. Izbacivanje iz stanova se mora zabraniti ali u ovoj fazi ne možemo ići na fundamentalno pravo na stanovanje i implementirati ga u Ustav nego na lokalne gradske propise koji bi izbacivanje blokirali.
Za one koji plaćaju takse, da se vratim na njih, može se dopuniti sa sledećim predlogom:
Da li vam više odgovara da platite stanovima u naturi ili da platite veoma visoku taksu na neprodate stanove, neiskorišćene? Ako plate taksu to im je skuplje nego da daju stanove. Dakle, okreni-obrni, neko će ovako ili onako dobiti krov nad glavom.
Zbog čega ovu polulegalnu gradnju treba taksirati a ne suzbijati? Ne kažem da je ne treba suzbijati, samo da liniju treba povući između PRE i POSLE 2018. godine. Razlog je praktičan: da se dosledno držimo zakona pola prigradskih naselja bi bilo u ruševinama a veliki broj ljudi iseljen.


#2

Dodajem i vojne objekte.

Letos je Sportska gimnazija preseljena iz zgrade Vojne gimnazije, ali ne na neko prazno mesto, kao što bi mogao biti neki vojni objekat, već u OŠ “Stari grad” čije su đake raselili po okolnim školama.


#3

Ovo je dobra sugestija.Pritom se trebamo setiti i umetničkog skvota u kasarni Arčibald Rajs u NS. Taj skvot je na kraju napušten pod pritiskom krupnog kapitala. Beše to za vreme prethodne garniture 2011-2012 godine. Samim tim, ova ideja je odlična - kasarne mogu postati stambeni prostor za najugroženije a činenica da su pripadale vojsci, koja je državna institucija može pomoći u tranziciji iz ruku vojske u ruke civilnih vlasti tj. kasarne trebaju da budu, uz pomoć lokalnih vlasti i njihovo održanje, pretvorene u stanove za najsiromašnije. Najgore bi bilo da privatni preduzetnici uđu u celu priču i bahato, za male pare, uzurpiraju kasarne u koje je, podsećam, novac stizao iz džepova građana. Red je da građani, za svoj novac, dobiju nešto zauzvrat.


#4

O kojim tačno zgradama u Beogradu se radi? Pratim tržište nekritnina i vidim da se stanovi uglavnom rasprodaju pre nego se zgrada završi. Pre 5-6 godina Belville je imao problem sa prodajom stanova, ali to vreme je prošlo i oni su odavno sve prodali. Recimo, susedni A-Blok, koji je ogroman kompleks, sve rasproda unapred.
Čak i da postoje neprodati novi stanovi (a ne postoje!) kako misliš da oduzimaš i poklanjaš nečiju imovinu. To što je stan neprodat ne znači da je ničiji, on je vlasništvo onog koji ga je sagradio. Uostalom ako bi doneo takav suludi zakon onda bi ga građevinsko preduzeće formalno prodalo nekom privatnom licu (gazdi) pa onda ne bi bio neprodat stan.
Postoji problem sa iseljavanjem ljudi al ajmo malo ozbiljnosti


#5

Samo u naselju Braće Jerković 3 je desetak zgrada slabo naseljeno-jedna trećina do polovine. pove zgrade su podignute još 2011-12. godine.Zatim zgrade u Vojvode Stepe. To je samo u mom neposrednom komšiluku. Radovi na građevinama drastično dugo traju i ljudi se često useljavaju u stanove s godinom ili dve zakašnjenja. Dakle, neprodati stanovi postoje i niko ih ne koristi. Zakon nije sulud već praktičan. Kupovna moć građana je sve manja a gradi se sve više. Na kraju krajeva, zašto ne plate takse zbog toga što nemaju svu potrebnu dokumentaciju za gradnju, što kasne s rokovima, što neracionalno koriste prostor u gradu? I što ne bi taj novac bio iskorišćen za podizanje zgrada u kojim bi se nastanili oni najugroženiji? Pa neka onda zadrže svoje stanove (samo je jedna od dve opcije ta da plate stanom u naturi) i rade s njima šta hoće.


#6

Mislim da se predlozi ne odnose na visoko komercijalne i izuzteno skupe objekte poput Bloka A, Central Garden i slicno. Potraznja za takvim stanovima je data i to je jedan od slucajeva gde trzisni mehanzam nesmetano funkcionise.

Po mom razumevanu, pricamo o stanovima koje je gradila gradska direkcija; o objektima koji su zaglavnjeni u tranziciji vlasnista drustveno-privatno itd. Sve ovo bi se kroz politike socijalnog stanovanja; gradskog fonda za podrsku stanovanja ugrozenih; subvenciju stanarina gde je to potrebno; namete na neispunjenje rokova ili odstupanja od projektnog plana dalo regulisati.

Tako da ne pricamo o robin hudovskom pristupu-otmi od onog ko ima i daj onom ko nema, vec razmisljamo o nacinima da osnovna ljudska prava budu svima zagarantovana, a stanovanje je jedno od njih


#7

Према тврдњама једног мог пријатеља из школе - адвоката, има доста празних станова који су у власништву банака, а држе непримерено високе цене. Разлог је следећи: банка позајмила новац инвеститору да сагради станове. Овај није успео да прода, а банка узела станове на име наплате потраживања. Како су у већини случајева у питању стране банке, банкари ни не покушавају да оборе цену, јер би у том случају пала вредност деоница банке на међународном нивоу. Банкама је у том случају јефтније да просто и само плаћају порез на некретнине, и чекају глобално повећање цена.

Са избијањем економске кризе конкретно у Београду, остала је стабилна тражња само за најскупљом класом некретнина. Са обзиром да је издајничка економија јако изражена последњих 5 година, не би се могао скоро очекивати опоравак тржишта некретнина.

Конкретно за Јерковић, логично је да ће такве у саобраћајном смислу рупе бити прве жртве при паду цена некретнина. Плави мост-загушен, Саве Машковића-загушен, Кумодрашка-загушена, Заплањска-саобраћајна катастрофа. Нема ни трамвајске баштице, ни жуте траке, нити је актуелан и један план којим ће се насељу лакше прићи трамвајским баштицама и/или жутим тракама…

Али, када су у питању станови за најугроженије, мислим да држава никако не би смела да политику обезбеђивања истих заснива на пљачки мање успешних предузетника. Постоји и други модел, а то је да сваки инвеститор који на одређеној парцели зида 500+квадрата стамбеног простора, мора на истој парцели саградити 20% квадрата за социјално становање. Тај модел је до сада већ примењиван, рецимо, у Француској.


#8

Francusko iskustvo jeste zanimljivo i inspirativno ali ne bih rekao da je u pitanju pljačkauspešnih preduzimača već takse. Na kraju krajeva, privatne građevinske firme nisu u tom poslu nimalo naivne pa ni gradske. Navešću samo primer zgrade u Vojvode Vlahovića koju je podigla gradska građevinska firma. Ta zgrada je loše napravljena i njeni temelji, bukvalno, tonu u tle. da ne govorimo o ljudima koji čekaju godinu ili dve da se usele a pritom niko ne plaća kaznene penale.


#9

Везано за преваре купаца станова, у које спада и прича о Војводе Влаховића, требало би отворити посебну тему.

Конкретно у Војводе Влаховића, према говоркању људи, то су мафијашки станови. Током (чини ми се) 2012 људима су продавани станови за по 450 евра квадрат, споља комплетно сређени, али изнутра без струје, воде, малтера, ичега! У зони између Кумодража 2 и Великог мокрог луга је плански изостала градња насеља због нестабилног тла (према тврдњима из Завода за урбанизам). Питање је шта је и како је у Војводе Влаховића.

Посебна прича је везана за “Станком градњу”, “Грмеч продукт”, “Делта легал” на Чукарици. Фирме су више пута препродавале градилишта једни другима, скривали податке, па су исти станови препродавани неколико пута! Ја сам у току 2007. радио на једном од тих градилишта код Филмског града, и још тада долази жена до нас на градилишту и каже: “Овде где ви тек излазите (са градњом) из рупе, ми смо требали да се уселимо још пре 2 године”. Почетком 2017. тај блок зграда још није био завршен. Да не говоримо о квалитету градње. У пројекту пише набијен бетон (са вибратором за бетон), а мајстори чукају чекићем да се слегне бетон. Како је лоше ошаловано, пукне оплата, а када је поправљена оплата и враћамо бетон, мајстори вичу “не лупај по оплати”. Сутра скинемо оплату, на неким деловима гола арматура. Шеф градилишта, особа која је чувала овце на Романији, брат инвеститора.