Ово је врло специфична тема, зато што се народ ложи на велике пројекте, сматра оне који не изграде метро и мостове “неспособним” јер су то “сви велики градови у Европи изградили, само ми нисмо”. А то, “зицер решава проблеме свих гужви, одједном ће све улице постати проходне, ко са чаробним штапићем”.
Сећам се када сам питао у току предавања “Чекајући метро-а” следеће:
“Нека дигне руку свако ко је сагласан да му се у наредних 6 година скида по 5% од плате, како би се направила једна метро линија, од 10 километара, која би покрила 7% свих кретања у граду”. Чини ми се да је само двоје људи дигло руку. То је решење без кредита, без плаћања камата банкама, без уцена да користимо стране, компаније, већ са могућношћу да ојачамо домаћу грађевинску оперативу.
И кроз новине и у јавности се провлаче отрцане фразе, које нас одаљавају од конструктивних, технички и економски оптималних одлука. Рецимо, оне приче “ко је украо, ко се уградио”, банализација питања пробијања рокова… Рецимо, домаћа путарска грађевинска предузећа су намерно одуговлачила са градњом обилазнице због дугова државе према истима. А у јавности се прикрива тај хладни рат.
Ја сам сам велики присталица самодоприноса, транспарентних финансија, јавног приступа анализи различитих опција за капиталне инвестиције са поштено изнетим оценама уложених средстава и добити од инвестиција и градских референдума.